ЗАПАД ГОВОРИ ДА ПОМАЖЕ УКРАИНИ.АЛИ, ЧИМЕ, КАДА И ГДЕ

Ех, Енглези су баш «срећни» са својим кловновима и будалама на власти. Сећате се недавне «премијерке» Лиз Трас која није признавала суверенитет Русије над Ростовском и Вороњешком области? А непријатног и разбарушеног Бориса Џонсона који је организовао «пијанке» уочи Ковид епидемије? А сад су им прогурали и нове дворске луде…  Говоримо онако како јесте.  Министар иностраних послова Велике Британије али и бивши премијер Дејвид Камерон изјавио је у парламенту да су САД и Велика Британија спремни да помажу Украјини током многих година.  Ми — каже овај лик - спремни смо да подржавамо Украјину 2024, 2025, 2026 године…. зато што је то апсолутни изазов за нашу генерацију. Камерон тврди да укупни БДП «проукрајинске коалиције» «превазилази руски 25 према 1. Наводно мали керић Мопс јачи је као коалиција. Да, истина, али ту постоји једно «али»... Парола о супериорности БДП у односу 25 према 1 то је апсолутно друга супериорност па чак и да је 50 према ` или 100 према 1 не говори ништа, пише издање Правда.ру.  Прво, западни БДП је надуван на конто сфере услуга, чији је удео у БДП-у 80 посто. У САД, на пример, индустрија директно учествује са мање од 13 посто вредности привреде. А управо овај производни сектор треба да обезбеди Украјину мецима, плотунима наоружањем и тд. Сећамо се да се производни сектор ове «проукрајинске коалиције» већ више од годину дана налази у стагнацији.  Друго, већ је касно помагати Украјини. А Западу то неће ни поћи за руком јер у индустрији превладава приватни сектор којем не можете наредити шта да ради већ само стимулисати. А приватни сектор је лукав — он се ослања на профит, а не на број метака. Зато је лакше подићи цену једног метка и остварити потребан профит него правити трошкове повећањем производње, обуком кадрова и куповином сировина.  Треће, Запад нема своје ресурсе за производњу производа лаке металургије. Они су сами себи пуцали у ногу тако што су прекинули трговинске ланце током пандемије и санкција.   И на крају четврто. Људи у Европи су крајње незадовољни растом цена, незапосленошћу и одсуством перспективе. Народ креће у штрајкове са захтевом да актуелно млитаво политичко руководство оде у заборав. Реците то Камерону. Или му не помињите. Он никако не може да се навикне да коначно поднесе оставку.
Back to Top