volite svestenike- любите духовенство протоиерей Андрей Ткачев

„ Волите црквене великодостојнике, ма какви они били, с великим стомацима или црвеним образима. Неки су дебели и љењиви, овакви, онакви, свакакви. Има нас свакаквих. Ми смо, између осталога, грешнији од вас. Доктор је такође болестан, прави операције, али је и сам болестан. Свештеник вас исповиједа, али и сам гријеши. И ми смо грешнији од вас. Ви сте светији од нас, кунем вам се, то је истина, не лажем! Ви сте бољи од нас, зато што су нама више дали. На нама такав терет лежи да ми не можемо под таквим теретом живјети, под нама се ломе кољена. Ми просто не можемо све то да носимо. Просто идемо и падамо на путу. У нас се ломе кољена од тих терета које нам је добри Христос ставио на плећа. Али ви нас не осуђујте зато што смо вам ми потребни. Ви би без нас пропали. Ко ће вам још осим нас рећи истину? Слагаће вас. Ми ћемо рећи истину. Ко ће вас жалити? Нико, ви никоме нисте потребни. Рођеној мајци нисте потребни толико, колико сте потребни Цркви. Ми ћемо се помолити, пожалити, послушати, рећи, указати, утјешити и биће све добро. Не осуђујте нас. Ми смо грешници, али ви нас не осуђујте. Зато што сте и ви такође грешници и ми вас не осуђујемо. Ми знамо ваше гријехове, али ми вас волимо зато што сте добри. Разумијете... гријех је гријех, то је прљавштина. Оперете прљавштину и душа је остала. Тако вас и ми волимо, мада знамо ваше стазе зато што се ми од јутра до вечери возамо са накупљеним људским глупостима. И опет ходамо весели. Како си ти попе служио 40 г. и ходаш са осмијехом на лицу? Како ниси полудио? Дух Свети ми је помогао. Питали су једнога свештеника: „ Како си ти све вријеме слушао туђе исповијести, вјенчавао, сахрањивао, крстио, молио се, и тако даље? – „Дух Свети весели срце човјечије“. То је од Духа Светога. И зато вас ми не осуђујемо, него волимо. И ви нас не осуђујете. Волити, можете нас и не волити. Имамо ми жене и оне нас воле и без вас. Али, не осуђивати нас- треба. Не осуђујте нас силно-строго. Зато што смо и ми такође људи којима је Бог на груди поставио ух какву озбиљну плочу, бетонску плочу, и ми је носимо иако смо слаби, иако нам се ноге савијају.“