Karma, moja poezija-Neca (posvećena Aleksandru Saši Filipoviću)

Карма (посвећено Алексадру Саши Филиповићу) Она сенка на уличном светлу у тамној улици што прати сваки уздах док самоћу за руку вешто водим, као приказа у ситном бљеску нестане, листам прошлост а осећам као да ћу опет да се овде родим Та рука што ме чупа из дубина понора те гура на све стране савест и срце на тас судбине ставља, нестаје а знам да опет доћи мора – прати опет крст мојих леђа изнова све наставља, још егом је наружим али као да је то не вређа Сваки корак што је себи утекао безбрижно ме стиже и пушку и цвет је моја рука носила, све заспало одједном напрасно се буди – као да већ знам идем у белом оделу без молбе око врата као да ће мајка да ми суди Све речи што сам рекао као да се ехо смеје, цвили и режи – узалуд се кријем и бежим под зидове храма и у метежу блама, касно сам схватио да ме води равнотежи Karma (posvećeno Aleksadru Saši Filipoviću) Ona senka na uličnom svetlu u tamnoj ulici što prati svaki uzdah dok samoću za ruku vešto vodim, kao prikaza u sitnom bljesku nestane, listam prošlost a osećam kao da ću opet da se ovde rodim Ta ruka što me čupa iz dubina ponora te gura na sve strane savest i srce na tas sudbine stavlja, nestaje a znam da opet doći mora – prati opet krst mojih leđa iznova sve nastavlja, još egom je naružim ali kao da je to ne vređa Svaki korak što je sebi utekao bezbrižno me stiže i pušku i cvet je moja ruka nosila, sve zaspalo odjednom naprasno se budi – kao da već znam idem u belom odelu bez molbe oko vrata kao da će majka da mi sudi Sve reči što sam rekao kao da se eho smeje, cvili i reži – uzalud se krijem i bežim pod zidove hrama i u metežu blama, kasno sam shvatio da me vodi ravnoteži