Рудник Зајача/Zajaca Mine

Шта остаје после рудника? Зелена шума и цветна ливада којa лагано бледи у сећању. Фотке снимљене у детињству на месту које више не постоји. После рудника остаје обичај да се окрене глава на другу страну кад пролазиш поред брда рударског отпада. После рудника остаје један сто у кафани и зачуђен поглед старог келнера кад те види пијаног због једне цветне ливаде. После рудника остаје реченица: „Ту је некад била моја кућа и бистри поток“, и „Јави ми ако чујеш да траже раднике у Немачкој“. И неки бројеви хотелских соба у којима смо спавали кад су нас расељавали. После рудника остају тамне улице пуне прашине којима се тешко враћамо. После рудника остају песме о слободи које полако излазе из моде. После рудника остаје затрпано јаловише и страх да ће из њега отрови изаћи. Са јаком кишом, и набујалим рекама. Остаје псовка кад их видиш насмејане на телевизији. Хиљаду и једна лаж. После рудника остаје реченица која лута као дух по соби: „ Можда сам могао да урадим и више” – и питање: „Да ли грешке могу да се исправе?” Овај пут не. После рудника остају саучесници: чувари нечијег туђег развоја, и издајници националних интереса. Препуна јаловишта и празна душа. Милијарде које су отишле неком другом, и загађење које је остало. Навика да се плаче због изгубљене битке када никог нема у близини. Фотографије деце снимљене на мирисним пољима које више не постоје. После рудника остаје повређено срце. Метални укус промашености на уснама. После рудника остају друге ливаде и друге реке. Али не и она твоја. После рудника не остаје ништа. Само еколошка катастрофа! (Момо Капор да је још увек међу нама)