Дечански монаси - Царица Тишине

Царица Тишине Тихо и претихо Ти земљом хођаше, Нечујно у свету живот провођаше Дишући молитвом и ноћу и дању Сањајући вечност у сну и спавању, Тиша и од росе што свануће влажи, Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи, Мирнија од летње плаветне висине, Богата царице, царице тишине! Улепшај ми душу ведром Ти тишином, Покажи ми небо с Твојим царем Сином! Нема такве буре које се Ти бојиш, К’о звездани простор над бурама стојиш, Раскош звезда скрива земна олујина Открива је светлост и ведра тишина. И тишина Твоја раскош неба јавља, Тишина Те, Дjево, види и прославља. Ти нечујно растеш к’о планинска трава, Безгласна, безшумна, к’о висина плава, Безгласна, безшумна, к’о морска дубина, – Царице тишине, младост без година. О, ко други може родит Божјег Сина Осим таква здрава, царствена тишина? О, ко други може мени мира дати Сем Тебе, царице, реко благодати? Бура се не бојиш, посред бура ходиш, Кадифеном руком бродоломне водиш. Греха се не бојиш, у кал греха сходиш, Тихо као вечност бесне страсти кротиш. Царице тишине, посети нас журно И тишином Твојом стишај срце бурно! Царице тишине, посети нас журно И тишином Твојом стишај срце бурно! (Пјесма Св. Николаја Жичког, пјевају је Дечански монаси)